Emotivna i dosta zastupljena tema koja se bavi psihologijom jedne porodice i onoga što nam odatle ostaje. Popričino se kroz ceo roman isprepliće osećaj tuge i osećaj da nam neka gorčina ostaje u stomaku vraćajući se na ono kroz šta jedna žena u odrastanju prolazi i kakav pogled stvara na svet. Ostala mi je upečatljiva slika određenih mesta i pojedinih porodičnih slika, neke su istinski melanholične a neke govore o praznini koja ostaje nakon nekih životnih doživljaja. Roman se bavi pitanjima poput: Šta znači ostaviti sve iza sebe? Kako prepoznati aveti prošlosti? Kroz naraciju, lik prepoznaje i sećanja koja je smatrala \"aveti\", ne samo na osobe, već i na događaje i situacije koje su oblikovale njen život.

Divna knjiga koja nam skrece paznju na neke sitnice koje i ne primecujemo i obradjuje ih na jedan filozofski nacin, svaka preporuka.

Izuzetna priča, ispričana izuzetnim stilom<br />Teška podloga, obavijena debelim psihološkim velom... Kako neke stvari obeleže naš život i kako dođe trenutak kad treba da im kažemo Zbogom... Fenomenalno ispirčano na minimalnom broju strana, uvek bih rado pročitala neki drugi roman istog pisca.

Kakve demone i terete vi vucarate za sobom? Možete li, imate li hrabrosti da se sa njima suočite? To su samo neka od pitanja koja sam ja vukla za sobom u danima posle čitanja ove knjige. Ovo je priča o jednoj porodici koja nije cela, a ta praznina ostavlja duboke tragove na glavnu junakinju. Sigurna sam da će svako ko se upusti u čitanje ovog romana osetiti isto što i ja i, hteo to ili ne, biti primoram da se baci u duboko razmišljanje o svom životu.

Nema porodice bez tajni i problema. S nečim naučimo da živimo i to nas ne uznemirava suviše, dok, s druge strane, neke stvari mogu trajno obeležiti naš život. Uglavnom, najveći broj tih detalja, o kojima se ne priča nikome, čuvamo zaključane u nekim nevidljivim folderima i fiokama i ne puštamo ih da izađu odatle. Nadija Teranova piše o tome šta se dešava kada te zavežljaje u nekom trenutku otvorimo. Divna knjiga.