Na početku romana Ida, spisateljica koja živi u Rimu, vraća se kući u sicilijanski grad Mesinu kako bi pomogla majci da popravi urušeni krov i da sredi stvari pre nego što se kuća proda. Ubrzo saznajemo da kuća čuva tragove Idinog traumatičnog detinjstva i nerešenih porodičnih sukoba. Za nju je povratak kući suočavanje sa prošlošću, naseljavanje njenih najintimnijih kutaka i proživljavanje bolnih uspomena povezanih sa sobama, zvukovima i mirisima kuće.

… majka i ja smo živele same u vlažnoj kući i nikada nismo uspele da budemo same. Očevo ime je i dalje bilo u tanjiru za večeru, krilo se u trulom voću na kredencu… Očevo ime nas je zlostavljalo, kad smo mu ukazivale poštovanje, rugalo nam se tako što bi otišlo na nekoliko nedelja, ostavilo nas zatvorene i potištene u strahu, ali ako bismo se napregle da ga zaboravimo izlazilo je iz frižidera, iz fioke sa njegovim lekovima kojima je istekao rok upotrebe, stajalo je pored postavljenog stola; čovek koji je nekada bio moj otac posmatrao je naš život i nastaviće to večno da radi.

Tokom svog boravka u Mesini Ida počinje da otkriva priču koju je potisnula – neobjašnjiv nestanak svog oca dvadeset tri godine ranije i tugu, nezadovoljstvo i samoću koji su usledili. Postepeno rekonstruiše mučnu sliku: dugotrajna očeva depresija, prividna ravnodušnost majke i Ida, koja je sa samo trinaest godina ostavljena da brine sama o ocu.

Ona prolazi kroz kuću i priziva duhove iz prošlosti dok gleda krov koji prokišnjava, spavaću sobu roditelja u kojoj je poslednji put videla oca, i svoju sobu u kojoj čuva nekoliko dobro skrivenih uspomena. Osnova Idinog osećaja pripadanja leži u topografiji njenog rodnog grada Mesine i njegove geografske specifičnosti. Ida šeta gradom, obilazeći mesta na koja ju je otac vodio, iscrtavajući mapu svoje prošlosti koju je pokušala da zaboravi.

Ceo grad prelazi pešice, od morske obale do padina i nazad, kao da poziva čitaoca da joj se pridruži na putu samootkrivanja. Ida se često zadržava na Mesinskom moreuzu koji razdvaja kopno od Sicilije – i koji voli da prelazi kada dolazi iz Rima. Prelazak preko moreuza tada dobija značajnu simboliku za Idu: zaglavila se između detinjstva i zrelosti, kopna i mora, kuće u Rimu i kuće u Mesini.

Roman Nadije Teranove psihološki je pronicljiv narativ o traumi i njenom potencijalnom rešavanju. Očevo ime, telo i glas strukturiraju tekst u tri dela. Ovo je takođe priča o Idinom odnosu sa majkom, o pronalaženju reči kojima izražava svoju tugu. Roman karakteriše suptilno pripovedanje koje ne umanjuje dramatičnost ispripovedanih događaja već ih na taj način čini poznatim i okrutno bliskim. Zbogom, aveti je knjiga koju ćete pročitati u dahu zbog snažnih emocija koje izaziva i katarze koju ćete doživeti zajedno sa našom junakinjom.

Autor teksta: Dunja Lozuk